Otvoren dosije Mustafe Golubića – Staljinova naredba: Draža umesto Tita

Otvoren dosije Mustafe Golubića – Izdao me Tito! Ali, neka ga…

Otvoren dosije Mustafe Golubića

IZDAO ME TITO! ALI, NEKA GA…
(1. deo)

Press, 14.12.2008.
PIŠE: Miodrag Janković

Otvoren arhiv Mustafe Golubića, najpoznatijeg Staljinovog obaveštajca, učesnika u sarajevskom atentatu, Apisovog čoveka za specijalne operacije, otmičara ruskog generala Kutjepova, organizatora ubistva Lava Trockog, čoveka koga je Staljin lično zadužio za likvidaciju Josipa Broza…

Velika eksplozija u Smederevu… Grupa Mustafe Golubića
organizovala teroristički napad na Smederevsku tvrđavu,
posle koje je Mustafa predat Gestapou

U Istorijskom arhivu Beograda posle 50 godina otvoren je dosije jednog od najpoznatijih svetskih špijuna Mustafe Golubića (1891-1941). Reč je o saslušanjima Gestapoa iz kojih se jasno vidi da je Golubić streljan zbog "ilegalnog pribavljanja i trgovine putnim ispravama". Nemci su 26. juna pogubili komunistu, general-lajtnanta sovjetske vojne obaveštajne službe (GPU), Staljinovog bliskog prijatelja, bivšeg učesnika u sarajevskom atentatu 1914, učesnika u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, Apisovog čoveka za specijalne operacije i osuđenika u Solunskom procesu 1917, mogućeg atentatora na kralja Aleksandra Karađorđevića, otmičara ruskog generala Kutjepova, organizatora ubistva Lava Trockog u Meksiku, čoveka koji je digao u vazduh tvrđavu u Smederevu, čoveka koga je Staljin lično zadužio za likvidaciju Josipa Broza…

Kusovac majstor za lažne isprave
Kada je izbio Drugi svetski rat, Mustafa Golubić prijavio se sovjetskom poslanstvu i zatražio da ide u Moskvu. Dobio je ruski pasoš na ime Ivan Ivanovič. U Moskvi se javio u centralu "Crvene pomoći" i dobio nalog da se vrati u Jugoslaviju i da nabavlja pasoše. Zbog bolesti se zadržao na Kavkazu i, kada je ozdravio, uputio se u Beograd gde stanuje kod nekog Popovića i s njim odlazi kod dr Kusovca. Ovaj mu nalazi stan kod stare penzionerke, učiteljice, u Gospodara Vučića 158. Njoj se predstavio kao Luka. Tu je živeo do kraja 1940, a zatim do hapšenja kod Višnjevca. Dr Kusovac je bio lekar za ženske bolesti. Brat dr Kusovca se zvao Labud. Višnjevac radi u Opštini i on mu je izradio ličnu kartu na ime Gojko Tomindžić. Priznaje da je na čelu organizacije za pravljenje lažnih isprava.

Kada je Crvena armija ušla u Beograd 1944. godine, vojnici SMERŠ-obav, službe III Ukrajinskog fronta, pronašli su, ekshumirali i preneli posmrtne ostatke Mustafe Golubića u Moskvu. Sahranjen je uz sve vojne počasti.
To je bio poslednji veliki obrt u njegovom životu. U Arhivi Beograda on počinje depešom u arhivi Gestapoa kada Mustafa daje informaciju o jednom službeniku nemačke ambasade u Beogradu:
"Major Gestapoa Hans Helm koji slovi u nemačkoj ambasadi kao ataše rođen je 1909. godine. Ipak, 1936. završio je u Berlinu jednogodišnju obaveštajnu školu. Najviše ga zanima jugoslovenska politička emigracija u Moskvi, Londonu i dobrovoljci u Španiji."
Nekoliko dana posle diverzije u Smederevu (5. juni 1941), Golubić je potkazan Gestapou i uhapšen u Beogradu, u kući Tihomira Višnjevca, Mirijevski put 97, pod lažnim imenom Luka Đerić. A, isleđivanjem i mučenjem sovjetskog obaveštajca rukovodi niko drugi do major Hans Helm.
Nevelik dosije s oznakama UDB B-193 i nemačke BdS svedoči o hrabrosti i veštini Mustafe Golubića. Staljinov general-lajtnant, bivši srpski komita, Apisov "crnorukac", čovek sa stotinu lica i dvesta pedeset pasoša otišao je iz života u mit.
Tokom prvih dana okupacije, na osnovu podataka Hansa Helma, u prvoj grupi uhapšenih komunista u Beogradu našao se dr Ljubomir Živković. Njega je u Beču vrbovao Mustafa. U zatvoru ga je prepoznao Austrijanac dr Jung, s kojim je studirao u Beču i koga je Ljubomir pomagao za vreme studija. Dr Jung je uspeo da mu Ljubomir bude dodeljen kao pomoćnik lekar zatvorenik. Jednog dana dr Jung ga je odveo u ćeliju u kojoj je ležao teško isprebijani Mustafa i još jedan uhapšenik: Stevan Majstorović, jedini svedok. Mustafa mu se poverio:

"Gotov sam! Nema mi spasa… Izdao me Tito! Ali, neka ga… Ja sam kriv što je sve ovako ispalo… Mene će sigurno dotući za vreme saslušanja, ali će zato njih Rusi smrviti kao ništa… SSSR ima 500.000 traktora i sve ih za kratko vreme može pretvoriti u tenkove… Obećaj Majstoroviću, da ćeš jednog dana, ako ostaneš živ, to ispričati nekome ko to treba da zna…" I ponavljao je kao refren:
"Kad bih se samo još jedanput dokopao slobode…"
Dr Živković mu je prišao i odmah shvatio da je u teškom stanju.
Mustafine usne su bile kao od kamena, modre. Ali bio je pri punoj svesti.
Dao je znak dr Živkoviću da priđe bliže. Šaputao je:
"Oni bugarski komunisti u Sofiji su pod batinama priznali da sam im slao razne falsifikovane pasoše. Kada mi je Gestapo predočio njihova saslušanja, smatrao sam da nije više potrebno da negiram. Glavno im nisam odao iako su me polomili od batina."
Četiri puta je saslušavan (11, 13,14. i 17. juna 1941) i ono što je zabeleženo da je rekao svrstava ga u sam vrh svetskih pustolova i majstora špijuna. Shodno okolnostima, Mustafa kombinuje istinite i izmišljene podatke o svojim aktivnostima. Pokušava da Hansa Helma zavede za Goleš planinu. Prevodilac je neki Egon Helerman, a zapisničar Dejerler

Kraljevska ekipa
U Arhivu se navodi kako je Mustafi Isaj Goldštajn, kao šef u Rimu, dao naređenje da se ide u Beograd 1932. Grupu su sačinjavali: Nikola Šelkovski, Karl Krumin, Stevan Telešnikov, Milan Raković, Petar Karbuško, Jovan Švede, Petro Maksim, David Gerson, Đorđe Karavajev, Pavle Spiridonov.
Da li je ovde reč o ekipi koja je trebalo da ubije kralja Aleksandra?

Golubić kaže da ima majku Nuru i sestre Zulku i Habibu. Oca ne spominje ni po imenu. Kaže, osnovnu školu je učio u Stocu, a gimnaziju u Beogradu, gde je i maturirao 1913. godine. Zatim, započinje studije prava u Lozani, Parizu, Ženevi. Tvrdi da je imao državnu stipendiju.
U Parizu je stupio u "Crnu ruku" kojom je rukovodio Dragutin Dimitrijević Apis, organizator atentata na Franca Ferdinanda.
"Ja lično nisam uzimao učešća u atentatu, već je moj zadatak bio propagandističke prirode. Trebalo je da vršim propagandu za ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu slobodnu državu. U vreme atentata ja sam se nalazio u Lozani."
Govori da je pripadao Mladoj Bosni od 1908. do 1919. I dodaje da su svi prešli u "Crnu ruku". Dragutin Dimitrijević Apis ga postavio za pisara u Užičkoj armiji 1914. Od tada stalno je bio s Apisom do povlačenja na Krf. U Solunskom procesu osuđen je na godinu dana zatvora i godinu dana internacije na Krfu i Africi. Uspelo mu je da pobegne s Krfa uz novčanu pomoć dr Jefta Dedijera i odlazi u Francusku. U Parizu radi u samostanu Ekol žerson kao nadzornik.

Uspeh Britanaca
Mustafa Golubić centrali Crvenog orkestra u Moskvi javlja o delatnostima britanskih obaveštajaca u Beogradu.
"U sastavu Britanske ambasade u Beogradu radi obaveštajni centar Intelidžens servisa s kapetanom Tomom Mastersonom na čelu. Njegov manji obaveštajni punkt vodi direktor Astre u Bukureštu. Zbog izvanrednih uspeha tokom poslednje dve godine, dogurao je do pukovničkog čina. Planira da u slučaju rata izvede dve diverzije na Đerdapu. Ima na vezi kapetana Bila Hadsona koji se sada nalazi na planini Raduša u Bosni i pukovnika Stenlija Bejlija, suvlasnika rudnika Trepča."

Vratio se u Beograd u septembru 1918. da bi nastavio studije. Biva proteran iz Beograda u Stolac. Tajno se vraća u Beograd, a 1921. je uhapšen zbog sumnje da je učestvovao u pripremanju atentata na kralja Aleksandra. Interniran je u manastir Rakovica. Odatle ga je, kaže, oslobodio njegov poznanik Ljuba Davidović, ministar i predsednik Vlade. U Parizu je opet 1920. i vrlo teško živi, gladuje. Godine 1921. kada je kralj Aleksandar došao u Pariz (posle 28. juna), uhapšen je i proteran iz Francuske. Odlazi u Beč, gde je živeo osam godina, a pomaže ga Udruženje jugoslovenskih studenata. Stanuje u ulici Hicinger. U Beču je četiri puta hapšen na zahtev jugoslovenskih vlasti. Opet proterivan. Odlazi u Berlin. Obraća se "Crvenoj pomoći" i od nje dobija 10 DM nedeljno. Stanovao je u zapadnom Berlinu, blizu Vitenberškog trga. Pomagao mu je Kosta Novaković koji je poznavao šefa "Crvene pomoći". Od marta 1924. do januara 1931. je u Berlinu.
Po nalogu "Crvene pomoći", odlazi u Pariz da radi za tu organizaciju. Nabavljao falsifikovane pasoše. Kancelarija "Crvene pomoći" se nalazila blizu robne kuće "Lafajet". Kaže da je "nabavljao pasoše" od studenata na boravku u Parizu. I tako, živi u Parizu do 1934, do ubistva kralja Aleksandra. Onda je pobegao u Prag!
Zašto je ovo rekao? Želeo je, možda, da ukaže na svoju ulogu u ubistvu kralja Aleksandra? Zna se da je na dan proglašenja ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, dakle, 1. 12. 1918. godine Mustafa bio u Beogradu i da se pred hotelom "Moskva", dok je automobil s regentom Aleksandrom polako vozio budućeg kralja Jugoslavije na blagodarenje u Sabornu crkvu, javno zakleo da će se osvetiti Aleksandru za Apisa i drugove. Postao je Staljinov čovek za specijalne zadatke zbog osvete Aleksandru Karađorđeviću. A posle likvidacije jugoslovenskog monarha, šta je pokretalo velikog avanturistu? Mržnja prema Jugoslaviji ili vera u trijumf komunizma u svetu?

Nastaviće se…

(Tekst objavljujemo uz dozvolu dnevnog lista Press.)

Otvoren dosije Mustafe Golubića

STALJINOVA NAREDBA: DRAŽA UMESTO TITA
(2. deo)

Press, 28.12.2008.
PIŠE: Miodrag Janković

Mustafu Golubića predao Milovan Đilas lično kada se saznalo za Staljinov plan da se prikloni generalu Draži Mihailoviću. Kome je i čemu poslužio fantastičan život Mustafe Golubića i hiljada drugih hrabrih komunista Srba, koji su služili interesima jedne strane sile i jedne ubistvene utopije?

Crveni orkestar… CK KPJ zaključio da je Mustafa imao zadatak
da sa Staljinom ubije Tita i za vođu pokreta
postavi Dražu Mihailovića

Zbog mržnje koju je Josip Broz osećao prema Mustafi Golubiću, šezdeset godina bilo je prokleto opasno pisati o tom izuzetnom avanturisti, modernom hajduku, sovjetskom obaveštajcu, Apisovom čoveku za „specijalne operacije", učeniku Voje Tankosića i proslavljenom borcu protiv Arnauta, zavereniku protiv kralja Aleksandra Karađorđevića, organizatoru ubistva Lava Trockog…
I kad se pisalo, većinom su to bili apokrifi, prepričavanja, saznanja iz druge ruke, dezinformacije penzionisanih Udbinih obaveštajaca, ponajviše nevešte i pisane da se napakosti Brozu i da se on predstavi kao hladnokrvni ubica pravih komunista odanih SSSR-u. Ni svemoćni Krleža, Brozov prijatelj iz mladih dana, nije se usuđivao da išta kaže ili napiše o Mustafi. Ako bi se to ime spomenulo u njegovom prisustvu, Krleža bi odmah zaćutao i napuštao prostoriju.

Crnorukac… Mustafa Golubić

Danas otvaramo njegov Arhiv u Arhivu Beograda i čitamo redom: U Leskovcu je Mustafa boravio u više navrata: 1928, 1933/34, krajem leta 1940, u decembru 1940. i januaru 1941. godine. Legalno se kretao pod imenom Milorad Nikolić. U vezi je s Blagojem Nikolićem (učesnikom u Lenjinovom prevratu), u čijoj kući se izrađuju lažne isprave. Stanovao je u Pupinovoj ulici kod Paraskeve – Keve Đorđević i bio aktivan u Sindikatu. Smatrali su ga za obućara jer je izrađivao moderne ženske sandale „na štiklu" (nešto između sandale i opanka) i svoje rukotvorine prodavao radnicama u Radničkom domu i drugde. U Leskovcu je Mustafa otvorio radnju za izradu sandala koja se zvala „Venera" i zaposlio pedesetak radnika. Jedan svedok kaže: „Svi smo kod njega navraćali, popravljao nam je cipele i kuvao bosanski lonac.
Leskovčani koji su ga zapamtili iz tog vremena sećali su se posle da je pušio na lulu i da im je „Milorad" lepo pričao o svojim putovanjima u Grčku i na Bliski istok. Pričao je kako je u Egiptu naručio kajganu. Kelner ga upitao da li želi kajganu od četvrt ili pola jajeta. Odgovorio mu je da donese kajganu od pet komada jaja i kelner je doneo ogromnu kajganu – od nojevih jaja! Nije, kaže, znao da pročita jelovnik. „Milorad" je voleo dobro da pojede, s uživanjem je pomagao nekoj baba Jeleni kada je ona kuvala papazjaniju koja je slična bosanskom loncu. On je lično oblepljivao zemljani sud testom da ne bi isparavao naglo kako bi se papazjanija kuvala u pari. Isto tako, kao pravi gurman, voleo je da jede kupus sa slaninom.
Svakakve „poslovne" ideje je imao „Milorad": da izrađuje keramičke pločice od strugotine, đonove za cipele od starih filmova. Uspelo mu je da iz Grčke uveze dva vagona južnog voća na ime neke „sestre" iz Paraćina, međutim, voće je prodao „drug" Todor Živković za potrebe „Crvene pomoći".
Mustafinu „Veneru" u Beču vodio je njegov zemljak Alija Mujkić, po zanimanju pravi obućar. Firma je počela da radi negde 1922. godine i, kako je Mustafa tada teško živeo, po jednom svedočenju (Miloša Aranickog), novčano mu je pomagao Božin Simić, „crnorukac" koji je tada bio srećno i bogato oženjen nekom Francuskinjom u Nici.
Posle neuspelog atentata na kralja Aleksandra 1921. koji je izvršio Spasoje Stejić, kralj je bio dobro obavešten ko iza svega stoji radeći mu o glavi i, kažu, do kraja života bio opsednut Golubićem.
Ne zna se kad je počeo da radi za sovjetsku obaveštajnu službu, za moćni „Crveni orkestar". Danas je poznato da je ta organizacija izgrađivana po sistemu trojki ili četvorki tako da u slučaju provala većina bude zaštićena (slično je bila ustrojena i „Crna ruka"). „Crveni orkestar" je bio delo general-lajtnanta Pavela Ivanoviča Berzina, učesnika Oktobarske revolucije u kojoj je komandovao zloglasnim Estonskim bataljonom, brinući se o ličnom obezbeđenju V. I. Lenjina. Ovog bivšeg agenta carske Ohrane regrutovao je lično Đeržinski u GPU koji je osnovan 6. februara 1922. Berzin je obučavao Golubića, Leopolda Trepera, Kopiniča, Blagoja Parovića, Dragišu Vasića… Ne zna se koliko puta i koliko dugo je Golubić boravio u Moskvi. I o tome ima mnogo kontroverznih detalja. Gotovo je sigurno da je u Moskvi imao ženu: Eduardu Isakovnu Eulešen, koja nije likvidirana u čistkama. Takođe, Mustafa je imao dobre odnose s porodicom J. V. Staljina i njegovom suprugom Nadeždom Alelujevnom.
Rodoljuba Čolakovića je upoznao 1933. godine. Kao član terorističke organizacije „Crvena pravda", Čolaković je proveo više godina na robiji. U Moskvi, po kasnijem pričanju Čolakovića, Mustafa ga je upoznao sa Staljinom („ulazio je u Kremlj bez propusnice").
O umešanosti Mustafe Golubića u ubistvo Trockog za sada ne postoje nikakvi verodostojni izvori. Ostalo je kazivanje njegove najmlađe sestre Habibe, koju je Mustafa mnogo voleo, da je u Ameriku (ili na povratku) stigao jednim brodom koji je prevozio banane. Njoj je Mustafa ispričao da je za vreme tog ilegalnog prebacivanja bio prisiljen da se hrani isključivo ovim južnim voćem. U Meksiku je Mustafi uspelo da Trockog okruži sovjetskim agentima Italijanom Vitoriom Vidalijem i slikarom Dijegom Riverom (osnivač KP Meksika). David Alfer Sikerios (nasledio Riveru na čelu KP Meksika) je sa svojim ljudima pokušao da ubije Trockog 24. maja 1940. godine, ali nije uspeo. Nepuna tri meseca kasnije to je uspelo Ramonu Merkaderu, poznatom i kao Žak Mornar i Frank Džakson. U kvartu Kojoakan meksičke prestonice, ubica je Lava Davidoviča Bronštajna, zvanog Trocki, udario pijukom u glavu. Teško ranjen, pre nego što je izdahnuo, Trocki je imao vremena da kaže: „Recite našim prijateljima: ja sam siguran u pobedu IV internacionale."
Mustafa se (iz Meksika?) vratio u Leskovac i te zime je, kažu, nosio nov grombi kaput. Prema odličnom poznavaocu oznaških tajni Živoradu Mihajloviću – Šilji, Mustafa Golubić je u Beograd došao 1939. godine sa zadatkom da likvidira Živojina Pavlovića zvanog Ždrebe (pisca čuvene disidentske knjige „Bilans sovjetskih termidora"). Uhvatio je vezu s Dragišom Vasićem, Živkom Topalovićem i još nekim „crnorukcima". Ubrzo je pao u oči Aleksandru Rankoviću i Milovanu Đilasu. Broz se nalazio u Beogradu od maja 1941. godine (Ribnikarevu kuću u kojoj se krio obezbeđivao je Gestapo) i, pošto mu je uspelo da obavi razgovor sa sovjetskim otpravnikom poslova u Beogradu koji mu je preneo direktivu iz Moskve „da Golubić ne sme da se dira", za neko vreme je stopirao svoje naređenje da se Mustafa likvidira.

Pucanj u komunizam… U Meksiku je Mustafi uspelo da
Lava Trockog okruži sovjetskim agentima
Italijanom Vidalijem i slikarom Riverom

Đilas je kasnije tvrdio da je postojala ta odluka da se Golubić ubije. Čolaković se sreo s Mustafom u Sarajevu i ovaj mu je poverio da „Valter (Tito) neće dugo trajati i da će morati da bude maknut". Čolaković je to ispričao Brozu.
Ubrzo, Mate Vidaković (obučen u Moskvi za pravljenje eksplozivnih naprava) i Mustafa Golubić dižu u vazduh smederevsku tvrđavu u kojoj je nemačka komanda smestila privremeno skladište eksploziva i municije zaplenjene u aprilskom ratu. Ta strahovita eksplozija je 5. juna 1941. godine ubila 2.500 ljudi i gotovo uništila grad.
Mustafa je uhapšen u Beogradu 7. juna 1941. pod veoma banalnim okolnostima. Prema sećanju suseda Tihomira Višnjevca (Mirijevski put 97), uhapsili su ga folksdojčeri u akciji „Preventiva" namenjenoj borbi protiv švercera.
Živorad Mihajlović Šilja („Dosije", Beograd, 1989) smatra da je Mustafu potkazao Gestapou Milovan Đilas po naredbi Josipa Broza. CK KPJ je zaključio da je Mustafa Golubić u Beogradu sa zadatkom da ubije Tita, i da za vođu pokreta otpora postavi – Dragoljuba – Dražu Mihailovića!
O tome šta se sve događalo u Ribnikarevoj kući na Dedinju, kao i o tome ko je izdao Mustafu Golubića (u zvaničnoj istoriji ova kuća je poznata po tome što je u njoj doneta odluka komunista da se krene s ustankom u Srbiji 4. jula 1941), napisana je i jedna knjiga koja, opet, nikada nije odštampana. Nju je napisao Božin Simić, bivši „crnorukac", Mustafin čovek, Titov ambasador u Ankari, osoba koja je po preporuci Milana Antića (ministra Dvora kneza Pavla) odradila posao oko uspostavljanja diplomatskih odnosa između Kraljevine Jugoslavije i SSSR-a u leto 1940. godine. Simićeve knjige nema i ostala su samo nagađanja o njenoj sudbini.
Na kraju, nameće nam se jednostavno pitanje: kome je i čemu poslužio po svemu fantastičan život Mustafe Golubića i hiljada drugih života nesumnjivo vrlo hrabrih komunista „ilegalaca", uistinu Srba, koji su služili interesima jedne strane sile i jedne ubistvene utopije, od koje je njihova otadžbina, kao i Rusija, imala toliko štete?

(Tekst objavljujemo uz dozvolu dnevnog lista Press.)